Rafting witout bordes - felt boundless energy

Život jedne reke



 

Zovem se Ibar. Lepo ime. Za reku koja ima čast da teče dolinom kraljeva. Po narodnom verovanju, voda jednim delom odlazi u pakao. I tamo gasi silnu vatru. Ako ne bi tamo otišla, onda bi potopila svet. Velike vode sakupljaju se negde na kraju sveta, tamo gde se nebo naslanja na zemlju. Živa voda se nesmetano kreće u prirodi, izvire iz zemlje, a mrtva voda se ne kreće, ona nigde ne otiče. Ja sam eto živa voda…

Rodila su me šest izvora. Moj život počinje u severnoj Crnoj Gori, ispod planine Hajle. Preko šuma, livada, brežuljaka, moj put vodi prema kosmetskoj zemlji. U dnu svog korita krijem vekovne tajne.

Prolazeći kroz Brnjak zastanem da na dnu pomilujem kamen nekadašnjeg dvorca Jelene Anžujske gde je nekada bila prva ženska škola. Zastanem i na brani Gazivode gde su ljudi ukrotili moju snagu da bi im svetlost stigla u dom.

Čudesan je moj tok. Izlazeći iz cvetnih livada rastužim se što sam ponekad reka koja razdvaja. Zastanem ispod mitrovačkog mosta i osmotrim. Prvo levu pa desnu obalu. Radujem se kada osetim tišinu. A nije uvek tako. Hteo bih da budem reka radosti.

Ponekad bacim pogled put neba. Tada ugledam stari grad Zvečan i zapitam se da li je pogled Stefana Dečanskog bio uprt u moju vodu kada je izdahnuo na zvečanskoj tvrđavi.

A onda krećem put starog Galiča. Sočanica, Leposavić, Lešak, Jarinje…Zagledam se u obale i pitam se gde su nekadašnji kupači. Nema ih. Samo ribari. Zabacili svoje udice, mudro ćute i čekaju. Nema ni Benta, kamena sa koga su nekada skakali leštanski mladići. Zatrpala ga zemlja. Neki ljudi koji su brzom sečom šuma i trkom za brzom zaradom bacili zemlju na njega. Tužan kraj. Molim vas, ljubitelji Ibra, otrpajte ovo kultno mesto da sa njega ponovo delfinskim skokom, zaparaju moju vodu vešti dečaci golubijeg srca.

Čas sam spor, čas razdragan, čas nestrpljiv. Uvek se radujem susretu sa Raškom. Osetim dadž drevnih vremena. Oko mene zadužbine Nemanjića. Sa leve Gradac i Studenica, desno Stara i Nova Pavlica. Uživam u Dolini jorgovana i pitam se kolika je bila ljubav kralja Uroša koji je za svoju nevestu, Francusku princezu Jelenu Anžujsku čitavu dolinu zasadio jorgovanom. Sa desne strane nad mojom vodom velelepno se uzdiže stara Pavlica, zadužbina sestrića kneza Lazara, braće Musića koji su poginuli u Kosovskom boju. Na freskama su još uvek očuvane njihove tužne oči.

Moj put nastavlja kroz prelepi kanjon Ušća . Tu malo ubrzam, tek da bi narod u zemlji Srbiji barem jednom godišnje pokušao da savlada moju snagu. Juna meseca, svake godine, u Ušću počinje kajak. Velika ritualna gozba zaljubljenika u moju neukrotivu snagu. Tek da se ne zaborave rečne veštine. Bude smeha i radosti. Pobednika i pobeđenih. Odatle hrlim Magliču čije se zidine ogledaju u mojoj vodi. Tu se povremeno čuju krici sokola koji su u doba Nemanjića uzgajani u ovim selima i bili čuveni čak u Carigradu. Ispod zidina Magliča divim se snazi ljudi koji su gradili Jerinin grad.

Odatle žurim put Kraljeva. O meni je ispevana pesma:

Odvedi me Ibar vodo do Kraljeva grada. Peva o ljubavi. A o čemu bi pevali Srbi do o ljubavi, vinu i junaštvu. Uvek se radujem susretu sa Žičom, tu gde je bilo prvo sedište Srpske Arhijepiskopije, manastir posvećen Vaznesenju Gospodnjem. Nimalo slučajno. Nedaleko odatle i ja ću se vazneti. U zagrljaju Zapadne Morave počinje moj novi život.

Možda ću vam jednom ispričati o mom toku ka Dunavu i Crnom moru. Do tada uživajte. Čuvajte me. Očistite. Da budem čist i umiven. Podarili ste mi posebnu radost. Nisam više sam. Spust bez granica od Jarinja do Raške vratio mi je radost. Plovite, radujte se, plivajte, pevajte, ritualno se očistite. Spremite svoje čamce i osmeh. Tri, dva, jedan…nula će biti sutra u 9 i 45 minuta. Srećno, plivači, neplivači, kupači, narode radosni, samo nek je pesme i igara!

Poklonila tekst autor

Dr. Valentina Pitulić, Profesor.

Kontakt autora:

[email protected]

->KONTAKTIRAJ NAS-> 🙂


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *